Kao i svako poetsko delo, i „Luča“ je manje filozofsko saznanje o biću sveta, a više izraz samog pesnikovog bića i njegovih intelektualnih preokupacija. Mnogi stavovi Njegoševog estetičko-filozofskog sistema razvijeni su baš u ovom delu: učenje o preegzistenciji, panestetizam, nemoć pred obuhvatom beskonačnosti, poistovećenje estetičkog i božanskog. Međutim, u umetničkom smislu, za spev sve ovo nije bitno. „Luča“ nije zbornik Njegoševih estetičkih spekulacija, već izraz njegovog unutrašnjeg sveta, a preko njega i izraz stvarnosti u kojoj je taj svet nastao. Iako na izgled klasicistički spev, „Luča“ je u suštini romantičarsko, izrazito subjektivno delo, u koje pesnik prenosi vlastite emocionalne i životne drame.